Kako odabrati sledeću knjigu - iskustva posvećenih čitalaca

Zamislite da sedite u omiljenoj fotelji, u rukama držite knjigu čije korice obećavaju neverovatan svet, a u glavi vam se vrzma večno pitanje: kako birate knjige koje čitate? To pitanje nije samo praktične prirode - ono otkriva čitav univerzum naših unutrašnjih mapa, potisnutih sećanja i duboko usađenih strasti. Mnogi ljubitelji pisane reči godinama razvijaju lične sisteme odabira, tragajući za naslovima koji će ih potpuno obuzeti. U nastavku ćemo proputovati kroz razmišljanja, ispovesti i zapažanja jedne neformalne čitalačke zajednice, okupljene oko pitanja koja svako od nas pre ili kasnije postavi sebi.

Šta je prvo palo na pamet - omiljeni pisci i prve književne ljubavi

Kada neko upita vas omiljeni pisac, retko ko ostane ravnodušan. Odgovori su se kretali od monumentalnih imena svetske književnosti do intimnih, manje poznatih autora. U grupi čitalaca čija iskustva prenosimo, najčešće se pominjao Dostojevski, često uz reči da je njegovo pero jednostavno neprevaziđeno. Među domaćim stvaraocima, Ivo Andrić je dominirao - njegova „Prokleta avlija“ i „Na Drini ćuprija“ mnogima su obeležile formativne godine. Nije izostao ni Miloš Crnjanski, čije su „Seobe“ i „Dnevnik o Čarnojeviću“ podelile čitaoce: dok su neki u njima otkrili vrhunsku liriku, druge je autorov specifičan ritam udaljio od čitanja.

Zanimljivo je koliko su podjednako zastupljeni bili svetski klasici - od Šekspira, koga su posebno izdvajali ljubitelji drame i psihološke dubine, do Tolkina, čija je epska fantastika generacijama pružala utočište. Među omiljenim domaćim pesnicima, Mika Antić je pobeđivao gotovo bez konkurencije, uz objašnjenje da njegovi stihovi uspevaju da dotaknu svakodnevicu i pretvore je u poeziju. Na sličan način, omiljeni domaći dječiji pisac bio je ubedljivo Branko Ćopić, čije su „Orlovi rano lete“ i „Ježeva kućica“ za mnoge bile prvi susret sa čarolijom pripovedanja.

Knjiga koja je ostavila najveći utisak u pubertetu

Malo je stvari tako snažno urezano u pamćenje kao knjiga koja je na vas ostavila najveći utisak u pubertetu. U tom osetljivom životnom periodu, knjige deluju kao emotivni seizmografi, beležeći svaki potres duše. Vrlo često se pominjalo delo „Mi deca sa kolodvora Zoo“, uz napomenu da je posle čitanja ostao osećaj nelagode koji se graničio sa besanicom. Jedna čitateljka je napisala da se „stresela i dan-danas“ pri pomisli na fotografije iz sredine knjige, što govori o snazi autentičnog svedočanstva.

Za druge, taj trenutak je pripao „Malom Princu“ - delu koje, iako naizgled jednostavno, otvara vrata odraslom svetu i odgovornosti. Nekoliko ljudi izdvojilo je i „Gričku vješticu“, ističući da su to bili dani potpune posvećenosti višetomnom serijalu. Pojavile su se i ambicioznije lektire: jedna mlada osoba je vrlo rano pročitala Danteovu „Božanstvenu komediju“ i doživela je prvo kao bajku, a kasnije, pri svakom novom čitanju, sve dublje. Upravo te rane impresije često definišu kako kasnije kako birate knjige koje čitate - bilo da bežite od teških emocija ili ih svesno prizivate.

Između obaveze i ljubavi - lektire koje se pamte i one koje se preskaču

Vraćanje u đačke dane neizbežno budi uspomene na lektire. Pitanje „Da li ste voleli da čitate lektire u školi?“ podelilo je čitaoce na tri tabora: one koji su ih gutali pre nego što su i došle na red, one koji su ih iz principa izbegavali, i treću grupu koja je priznala da su im lektire bile mač sa dve oštrice. Zajednički imenitelj bio je osećaj prinude - čak i kad je knjiga bila sjajna, pomisao da će morati da napišu sastav ili da ih profesor ispituje do detalja ubijala je svako zadovoljstvo. „Profesorka je insistirala na boji haljine na 276. strani“, prisetila se jedna sagovornica, „a ja knjige pamtim po emocijama, ne po podacima.“

Među lektirama koje su izazvale najviše oprečnih reakcija svakako je „Ana Karenjina“. Dok su jedni u dahu čitali o tragičnoj ljubavi, drugima je delo delovalo preobimno i „kao špansko-turska serija“. Sličnu sudbinu doživela je i „Na Drini ćuprija“ - mnogi su je iz osnovne škole doživeli kao mukotrpnu obavezu, da bi joj se u zrelijim godinama vraćali sa potpuno drugačijim oduševljenjem. „Proces“ Franca Kafke bio je još jedan kamen spoticanja; neki su ga smatrali „udavom“, dok su ga drugi upravo zbog apsurda i nelagode proglasili remek-delom. Ova podeljenost najbolje pokazuje da kako birate knjige koje čitate uveliko zavisi od životne faze i spremnosti da se uhvatite u koštac sa određenim temama.

Trenutne opsesije i liste želja - šta čitamo i šta bismo želeli da pročitamo

Kada se u grupi postavi pitanje koju knjigu trenutno čitate, odgovori čine mali presek aktuelne čitalačke strasti. Neko je u tom trenutku bio zarobljen u stranicama „Braće Karamazovih“, dok je drugi pokušavao da pronađe ključ za „Moć podsvesti“. Treći su se opuštali uz Momo Kapora i njegove šetnje beogradskim ulicama. Na listi planiranih naslova često su se ponavljali „Lovac na zmajeve“, zatim Murakami sa „Norveškom šumom“, ali i iznenađujući izbori poput „Laguma“ Svetlane Velmar Janković. Kada je reč o knjizi od koje ste dosta očekivali a koja vas je razočarala, čulo se nekoliko glasova protiv Justejna Gordera i njegovog „Sofijinog sveta“, uz opasku da nisu izdržali ni do pedesete strane. Ipak, bilo je i onih koji su upravo tu knjigu doživeli kao izazovno putovanje, potvrđujući staru istinu da ne postoji univerzalno dobar ili loš naslov - postoji samo pravi ili pogrešan trenutak.

Kako birate knjige koje čitate - između korica, preporuke i instinkta

Ono što je najviše zaintrigiralo sve učesnike upravo je odgovor na pitanje kako birate knjige koje čitate. Pokazalo se da postoji nekoliko dominantnih pristupa, a svaki od njih otkriva deo čitalačke ličnosti.

Preporuka od poverenja. Mnogi su istakli da najviše veruju ukusu dragih ljudi - prijatelja, članova porodice, ali i književnih kritičara čiji senzibilitet prepoznaju. Jedna čitateljka je to sažela rečima: „Kupujem knjigu samo ako mi je preporuči neko u čiji ukus imam apsolutno poverenje.“ Drugima je upravo nedostatak takve osobe predstavljao najveću prepreku u otkrivanju novih naslova.

Opis na poleđini i sadržaj. Druga brojna grupa čitalaca oslanja se na sinopsis. „Pročitam poleđinu, i ako u prvih par rečenica osetim da me priča zove, knjiga ide u korpu“, objasnila je jedna ljubiteljka trilera. Ponekad je dovoljan i prvi pasus da se donese odluka. Neki idu korak dalje i otvore knjigu na slučajnoj strani - ako im stil legne, nema dalje dileme.

Naslov i korice - suditi po omotu? Iako većina tvrdi da im naslov nije presudan, priznali su da postoje naslovi koji ih momentalno odbiju - posebno oni patetični ili previše sladunjavi. S druge strane, zanimljiv, višeznačan naslov može da ih navede da uzmu knjigu u ruke. Što se tiče korica, mišljenja su podeljena: neki vole minimalistički dizajn, druge privlače šarena izdanja, a treći su priznali da su „pali“ na prelepe korice i da su se ponekad opekli. Ipak, svi su se složili da lep povez nije garancija dobrog sadržaja.

Žanr i tematika. Ovo je možda najvažniji filter. Ljubitelji istorijskih romana neće uzeti naučnu fantastiku, a oni koji preferiraju laganu chick lit literaturu neće odmah posegnuti za Dostojevskim. Međutim, mnogi su primetili da im se omiljeni knjizevni zanr menjao sa godinama. U mladosti su gutali epsku fantastiku, dok u zrelijim godinama posežu za psihološkim romanima ili čak popularnom psihologijom. Jedna čitateljka je priznala da je, iako završeni filolog, danas sklonija da uzme „nešto lagano i rasterećujuće“ nakon napornog dana.

Kada sve saberemo, odgovor na pitanje kako birate knjige koje čitate zapravo je mešavina intuicije, raspoloženja i niza nesvesnih kriterijuma koje gradimo celog života. Upravo ta raznolikost čini čitanje beskrajno ličnim iskustvom.

Razočaranja i književni promašaji - kada remek-delo ne legne

Ne postoji čitalac koji se nije susreo sa knjigom koja se smatra remek-delom a vama se nije dopala. To je gotovo neizbežan deo čitalačkog puta. U pomenutoj grupi, najčešće se spominjala „Ana Karenjina“, ne zbog manjka kvaliteta, već zbog trenutka u kojem je čitana - suviše rano, uz pritisak školske ocene. Drugi su spominjali „Proces“, dok je „Igra staklenih perli“ Hermana Hesea bila gotovo u rangu „nikad do kraja“. Jedan detaljan komentar dotakao se Stendala i njegovog „Parmskog kartuzijanskog manastira“, gde je razočaranje proizašlo iz prevelikih očekivanja nakon „Crvenog i crnog“.

Naročito je zanimljivo da se među „precenjenim“ delima našao i „Hazarski rečnik“ - delo koje je za jedne vrhunac eksperimentalne proze, dok ga drugi smatraju nerazumljivim lavirintom. Kao važno pravilo nametnulo se: ne forsirati čitanje kada jednostavno ne ide. „Život je prekratak da bi se čitale loše knjige“, primetila je jedna sagovornica, a drugi su dodali da knjigu treba odložiti, pa joj se možda vratiti kroz nekoliko godina, kada se i sami promenimo.

Likovi u koje se zaljubljujemo i u kojima se prepoznajemo

Jedno od najintrigantnijih pitanja glasilo je: „Da li ste se nekad figurativno zaljubili u nekog lika iz romana?“ Odgovori su otkrili čitav spektar književnih simpatija. Najviše je osvajao gospodin Darsi iz „Gordosti i predrasuda“, a zatim mračni i strastveni Hitklif iz „Orkanskih visova“. Pojedinci su priznali da su im srce osvojili i Ruskinji: Ljevin iz „Ane Karenjine“ i knez Miškin Dostojevskog. Pitanje „s kime biste mogli da provedete ostatak života“ često je otvaralo dublju polemiku - neki su birali stabilne, porodične tipove poput Nikolaja Rostova, dok su drugi maštali o vatrenim buntovnicima kao što je Vronski.

Kada je reč o književnom liku u čijem ste psihološkom portretu prepoznali sebe, odgovori su bili iznenađujuće iskreni. Jedna devojka je napisala da se identifikovala sa Koštanom Bore Stankovića, dok se druga pronašla u naivnoj i dobronamernoj Emi iz istoimenog Ostinovog romana. Neko je kao svoj alter ego naveo čuvenog stranca Mersoa. Čak se pojavio i Henri Činaski - alter ego Bukovskog, što samo pokazuje da u literaturi često tražimo i tamnije delove sebe.

Klasici, trilava ili lagana literatura - večita dilema

Na pitanje „da li čitate klasike, malo teže i ozbiljnije knjige ili se radije opredeljujete za takozvanu čik lit literaturu“, odgovori su se kretali od „sve zavisi od raspoloženja“ do jasnih preferencija. Mnogi su priznali da im je za klasike potreban mir, koncentracija i gotovo laboratorijski uslovi, dok se laganijoj prozi vraćaju kada žele da odmore mozak. Bilo je i onih koji su otvoreno rekli da im je čik lit „guilty pleasure“ - nešto što čitaju tajno, ali u čemu beskrajno uživaju. Kada se povede razgovor o omiljenom književnom žanru, najčešće su pobeđivali istorijski romani, epska fantastika i psihološki trileri. Ipak, čulo se i nekoliko glasova koji ističu da „nisu od onih koji se vezuju za jedan žanr - dok god je priča dobra, tu sam“.

Književna baština - omiljeni domaći pisci i oni koji nam ne leže

Kada se dotaknemo domaće književnosti, gotovo uvek se povede rasprava. „Šta ste čitali iz srpske književnosti a da vam se svidelo i da nije obavezna lektira?“ - odgovori su bili bogati. U prvi plan su izbili Borislav Pekić, Slobodan Selenić i Danilo Kiš. „Petrijin venac“ Dragoslava Mihailovića dirnuo je mnoge priprostim, a tako snažnim jezikom. Od ženskih autora, pominjane su Gordana Kuić i Nada Marinković. Neko se prisetio i Mir Jam, uz priznanje da su njene muške likove doživljavali kao idealne partnere iz bajke.

S druge strane, pitanje „kog pisca od klasika srpske književnosti nikako ne volite“ izazvalo je uzdah i osmehe. Bez namere da osporavaju kvalitet, mnogi su istakli da im jednostavno ne prija Miloš Crnjanski. Nije to bio glas protiv genijalnosti, već izraz nemogućnosti da se uhvate u koštac sa njegovim specifičnim ritmom, dugim rečenicama i lirizmom koji ih je umarao. Jedna čitateljka je to slikovito objasnila: „Kad čitam Crnjanskog, imam osećaj da se upletem u paučinu reči.“ Drugi su navodili Dobricu Ćosića, dok se Pavić pominjao kao pisac koji ili potpuno očara ili totalno odbije. Takva iskrenost pokazuje da književnost nije takmičenje u neprikosnovenosti, već živi dijalog sa čitaocem.

Lektire, gramatika i usmena prepričavanja - školske uspomene

Vraćajući se u školske klupe, pitanje „da li vam je bilo teže učiti gramatiku ili prepričavati književno delo na usmenom“ razotkrilo je različite tipove inteligencije. Dok su jedni gramatiku doživljavali kao logičku igru, drugima je bila noćna mora. Književnost je uglavnom bila omiljeni deo, iako je trema pred usmenim ispitivanjem znala da pokvari utisak. „Znala sam da prepričam drugarici, ali čim stanem pred profesorku, sve se raspadne“, priznala je jedna učesnica. Zanimljivo je da su neki čak i na fakultetu imali problem sa „Hazarskim rečnikom“ i sličnim zahtevnim delima.

Najbolje drame i trenutak sa knjigom u ruci

Rasprava o najboljoj drami pokazala je da Šekspir i dalje nosi titulu. „Magbet“, „Hamlet“ i „Ričard III“ su prednjačili. Od domaćih, Nušićeva „Gospođa ministarka“ i „Sumnjivo lice“ pomenuti su sa velikom toplinom. Pojedinci su izdvojili „Čekajući Godoa“ kao delo koje ih je potpuno fasciniralo upravo svojom apsurdnošću. A na pitanje „koja vam je trenutno fizički najbliža knjiga“, odgovori su bili razigrani - od Crnjanskog i Borisava Stankovića, preko Marka Levija, do „Staklenog zamka“ Dženet Vols, čija je prva rečenica već obećavala snažnu priču.

Evidencija pročitanih knjiga - urednost naspram spontanosti

Da li vodite evidenciju o pročitanim knjigama? Za neke je to svetinja: beleže naslove, autore, utiske, pa čak i posebno dirljive citate. Jedna sagovornica je otkrila da je do fakulteta imala svesku sa preko hiljadu naslova, da bi je kasnije izgubila i sada joj je beskrajno žao. Drugi su više u fazonu „ako zaboravim knjigu, nije ni bila vredna pamćenja“. Pojava Goodreads-a i digitalnih izazova kao što je reading challenge donela je novu dimenziju - postavljanje cilja koliko knjiga pročitati godišnje. Brojke su se kretale od skromnih dvanaest do ambicioznih sedamdeset, što je podsticalo na zdravo takmičenje sa samim sobom.

Sopstvena biblioteka ili pozajmljeni primerci

Diskusija o tome da li više volite da knjigu posedujete ili da je vratite u biblioteku otkrila je dva tipa ljubitelja knjiga: sakupljače i pragmatične čitaoce. Sakupljači govore jezikom ljubavi prema mirisu hartije, tvrdom povezu i pogledu na prepune police. Jedna od njih je priznala da joj je važno da knjiga ostane u njenom vlasništvu, da joj se može vratiti kad god poželi, „kao starom prijatelju“. Drugi rado koriste biblioteke i pozajmljuju od prijatelja, smatrajući da nema potrebe gomilati papir, posebno otkad su elektronske knjige postale dostupne. Zajednički stav je bio da se tuđe knjige čuvaju kao oči u glavi, a pravljenje „magarećih ušiju“ smatra se svetogrđem.

Bookmarkeri, audio knjige i sve one sitnice

Istinski ljubitelji čitanja imaju rituale i sitnice koje obožavaju. Obeleživači za knjige su pravi kolekcionarski predmeti: od magnetnih, preko onih sa putovanja, do unikatnih rukotvorina. Niko ne voli „uši“ na stranicama - to je pravilo. Što se tiče audio knjiga, mišljenja su bila podeljena. Većina je priznala da više voli papir i miris štampe, ali su neki otkrili da im audio format pomaže da zaspu ili da uče strane jezike. Jedna ispovest je posebno simpatična: „Imala sam kasetu na kojoj Zijak Sokolović priča bajke - to mi je bila omiljena audio knjiga u detinjstvu, iako sam se pomalo plašila njegovog glasa.“

Knjige na stranim jezicima - vrata ka drugim svetovima

Sve više čitalaca poseže za originalnim izdanjima, najčešće na engleskom jeziku. „Ne mogu da čekam prevod, a i vokabular se širi neverovatnom brzinom“, rekao je jedan sagovornik. Ima i onih koji čitaju na ruskom, italijanskom, španskom - izazov je veći, ali zadovoljstvo je ogromno. Ponekad se desi da prevod jednostavno ne postoji, pa tada original postaje jedina opcija, a to mnoge dodatno motiviše.

Saveti za kraj - kako negovati ljubav prema čitanju

Ovo putovanje kroz čitalačke navike pokazuje da ne postoji jedan ispravan način da se voli knjiga. Neko voli da broji pročitane naslove, neko da ih zaboravi istog trenutka. Neko se kune u klasike, drugi u trilere. Jedina konstanta je onaj poseban osećaj kada se izgubimo u priči, kada nam likovi postanu bliskiji od stvarnih ljudi i kada jedva čekamo da otkrijemo sledeću rečenicu. Bilo da birate knjigu po preporuci, po mirisu papira ili po tome što vas je naslov nasmejao, važno je da ostanete verni svom unutrašnjem kompasu. Kako birate knjige koje čitate - to je pitanje na koje samo vaša duša može da odgovori, ali je sjajno što svi delimo istu strast prema svetovima utkanim između korica.

Zato, sledeći put kada budete u nedoumici, setite se reči jedne od mnogih ispovesti: „Nije bitno da li je kraj srećan ili tužan, bitno je da se uklapa u celinu. I da vas podstakne da nastavite da tragate. Jer, knjiga koja vas čeka negde na polici već sada zna vaše ime.“